Sivilo je obuhvatilo ceo arhipelag : na njemu ni žive, ni mrtve duše.
Zvuk voza na šinama prekinuo je tišinu - jedina iluzija života dolazila je iz hladnog objekta ljudske ruke. Ruke koje više nije bilo.
Ima li i dalje živoga čoveka ?
Najbliže čoveku bio je vojnik. Čuvao je most koji je pravio liniju između sivila mora i neba.Ruka od mesa služila je njegov hladan um. Nije imao lice čoveka.Maska sa dva procepa gde su se nalazile oči sposobne za svaku emociju, iskazanu i onu zauvek sačuvanu tajnom,krila je ono zadnje što je od njega ostalo.
Bio je stranac svakome, pa i samome sebi.
Most je drhtao i pretio da se sruši - kao i uvek. Strah bi svakoga naterao da se uhvati za neki deo hladnog metala koji nije pretio da ga izda bilo kog trenutka. Zadnji čovek, biće sakriveno u uniformi koja nije odala ni jedno parče njegove kože,uhvatilo se za naslon na ivici sa morem. Most je toliko pretio izdajom da bi bilo kog trenutka bacio ovo biće u sivi ambis. Biće nije osećalo strah.
Nije ništa osećalo.
Ono je, naprotiv, dalo sve od sebe, da u ovome retkom trenutku, kada je njegov um slobodan od nadzora od još više izveštačenog i superiornijeg bića, oseti život - ljubav, tugu, strah, bilo šta.
Ko je on ? Zašto je ovde ? Da li je nekada nešto osećao ?
Vojnik je dao sve od sebe da u ovom čudnovatnom trenutku odgovori na makar jedno od ovih pitanja. Pogledao je u sivilo ispred njega koje je najavljivalo beskonačnost. Zvuk voza koji je prolazio iznad pustio je sirenu. U sakrivenom kutku njegovog modifikovanog uma, možda pored limbičkog sistema ili pored temporalnog režnja, aktivirao se jedan jedini, usamljeni neuron - onaj koji nije bio uništen ili bastardizovan tehnologijom. Pogrešni neuron na pravom mestu, koji je od ostatka sistema toliko izolovan i drugačiji da će uskoro biti ubijen jer nano-ćelije od silikona ne vide prirodnu, organsku materiju kao deo ovog bića. On je, što se sistema tiče, kancerozna ćelija i mora biti ubijena. Neuron u njegovom teško modifikovanom mozgu je to dobro znao, te je dao sve od sebe da pusti krik i probudi ostale neurone dok nije bilo prekasno.
Vojnik je tupo zurio u horizont koji je bio iste boje kao nebo i zemlja i lagao ga da je beskonačan.
Odjednom, u tom trenutku kada je voz pustio sirenu, učinilo mu se da je čuo ljudske krike.
Njegov grkljan nije mogao da proizvodi zvuk - nije bilo potrebe. Umesto toga, neuronski implanti u delu mozga zvanom Brokina zona obavljali su taj posao. Električni impulsi obećavali su da će ga ceo Sistem čuti bežično i istog trenutka. Tu su bile šifre koje je koristio u svom poslu : pozivi na pretnje, na stanju u njegovoj zoni za koju je zadužen, i šifre koje opisuju naređenja. Algoritam stvoren od njegovog modifikovanog mozga za drugi, sveprisutni Mozak čiji je on sada, skoro potpuno asimilovani deo.
Pošto ga je sivilo nateralo na prekid dužnosti, na trenutak nakraćeg otpora koji nije čak došao ni iz njegove svesti, učinilo mu se u jednom trenu da je ispred sebe prepoznao lica koja su stvarala za njega ovaj novi zvuk koji mu je i dalje rezonovao u umu :
Žena i dete, odnekud poznati... Mogao je da vidi njihova lica, njihov plač, preklinjanje da se ne pridruži da bi ih zaštitio...
U tom trenutku osetio je nešto.
Nešto ljudsko.
Bio je to trenutak, za njega večni. Voz je prošao. Ostala je samo tišina, jer talasi koji udaraju betonsku bazu mosta skoro pa da nisu ni doprineli do njegovih ušiju,koje su bile sakrivene iza maske. Ni miris soli nije više bio prisutan.
Žena i dete, njegovi ? Ali on nije niko i ništa, i lica postaju poput duhova, sve bleđa i bleđa, dok se opet nisu asimilovala u sivilo mora i neba.
Sistem ga je osetio i odgovorio. Hladan, metalan, neljudski ženski
glas,odgovorio mu je isprekidanim tonom u centru za sluh :
"Antizamorna doza sada iznosi tri miligrama".
Voz je prošao, kao i pretnja po Sistem.
Sivilo je ostalo, kao i vojnik na svome punktu.